Nakon najava iz Vlade da zbog održivosti finansija treba da uštedi kroz smanjenje naknada za majke i dječji dodatak, u sanacionom planu, koji je sastavni dio budžeta za narednu godinu, ona takođe tvrdi da su ranije mjere fiskalne politike „dovele do visokog nivoa deficita i rasta javnog duga prvenstveno u cilju redovnog izmirenja obaveza po osnovu mandatornih troškova, prije svega izdataka za penzije i socijalna davanja“.
Naprotiv, put ka krahu javnih finansija počeo je nizom neodgovornih Vladinih odluka koje je donosila isključivo u privatnom, a ne interesu građana, a sada ih ne pominje, već oštricu krize prebacuje na socijalno najugroženije kategorije stanovništva, od kojih su mnogi upravo oni koje je svojom politikom u prethodne tri decenije ostavila bez posla i primorala ih da se zadovolje socijalom ili mizernim penzijama.
Iako sada tvrdi da socijalni izdaci predstavljaju ogromno opterećenje za budžet, Vlada Crne Gore je 2008. godine bila krajnje izdašna prema Prvoj banci i tada nije mnogo brinula kako će se državna pomoć banci u većinskom vlasništvu Aca Đukanovića odraziti na likvidnost budžeta.
Podaci u posjedu Istraživačkog centra MANS-a pokazuju da je upravo kreditna podrška Prvoj banci bila uvod u zaduženja države radi održavanja likvidnosti i finansiranja budžeta, da bi u narednim godinama Vlada nastavila da enormno pozajmljuje novac kako bi pokrila svoje nove, promašene odluke da pomaže i druge privatne biznise, prije svega Kombinat aluminijuma Podgorica (KAP) i Rudnike boksita u Nikšiću.
Naime, država Crna Gora je 2007. godine imala suficit budžeta od 172 miliona eura, dok se u toj godini kreditno zadužila za zanemarljivih dva miliona eura.
Međutim, Vlada je u 2008. godini Prvoj banci odobrila kreditnu pomoć od 44 miliona eura i dodatno od privatnih banaka otkupila komercijalne kredite od 26 miliona, čime je napravila prvu veću „rupu“ u budžetu. Nije poznato da li je ikada izrađena ozbiljna analiza koja bi pokazala kako i koliko će se pomoć bankarskom sektoru odraziti na likvidnost državne kase, ili se pošto poto spasavao privatni biznis porodice Đukanović.
Ovo naročito iz razloga što je iste godine u Skupštini Crne Gore usvojen zakon kojim se Vlada obavezala na isplatu zaostalih penzija u iznosu od 105 miliona eura, a u narednim godinama je trebalo servisirati i dugove po osnovu restitucije, stare devizne štednje, preuzetih obaveza državnih javnih preduzeća…
Već te 2008. godine Vlada je počela sa kratkoročnim pozajmicama u iznosu od 7,5 miliona, da bi u narednoj 2009. bila primorana da se kratkoročno zaduži još 65 miliona, dok su zajmovi po osnovu dugoročnih kredita ugovoreni u iznosu od 145 miliona.
Iako je Vlada te 2009. ostvarila prihod od privatizacije od 107 miliona eura, od čega je većina novca dobijena prodajom manjinskog paketa akcija u Elektroprivredi Crne Gore, kao većinski vlasnik kompanije je odlučila da taj novac odmah „upumpa“ u Prvu banku, gdje je ostao zarobljen i narednih godina.
A koliko je pomoć bankarskom sektoru uticala na javne finansije pokazalo se i sljedeće 2010. godine, kada je Vlada pozajmila novih 225 miliona eura, od čega je 200 miliona prikupila putem emitovanja hartija od vrijednosti na inostranom tržištu. Ipak, ogroman skok zaduženja u toj godini nije bio crveni alarm Vladi, već je dodatno izdala garancije za kredite KAP-u, Željezari Nikšić, Pobjedi, Melgonii, Crnogorskoj plovidbi…
Zbog pada garancija, od kojih su najveće bile za KAP i Rudnik boksita, Vlada je u periodu od 2011. do kraja 2013. platila oko 190 miliona, što je javne finansije dodatno „gurnulo“ na dolje i istovremeno uvećalo nivo godišnjih zaduženja sa 234 miliona u 2011. do čak 832 miliona eura u 2015. godini.
Vlada procjenjuje da će u narednim godinama morati da se prosječno zadužuje pola milijarde eura, ali je ta procjena upitna i realnije je očekivati da će taj iznos biti veći.
Istraživački centar MANS-a
